Ako ste se uplašili samog naslova, don’t be – usamljenost i samoća su dva različita termina, čiju nam je definiciju objasnila upravo Anđelija Simić, psihoterapeut, master psiholog i autorka bloga Psychology unplugged.
U 21. veku eskapizam je možda i dosegao svoj vrhunac – svi negativni, ovisnički mehanizmi pojačani su i dostupni su sada i odmah. Don’t get me wrong, odrasli ljudi jesu slobodni i odgovorni za sebe, ali nekad je vrlo lako skliznuti u ono negativno... Ipak, nije sve tako crno (i ja sam dete sreće, što bi rekla srednja Zana), i neki eskapizmi su bolji od drugih, pa tako i samoća.
“Samoća, youuu say” i svi unezvereno gledaju osobu koja je je ovo rekla i zamišljaju mini pakao. Ali hajde da usporimo i posložimo sve kako treba. Da li je samoća tolika babaroga? Jedan od velikana ruske kinematografije Andrej Tarkovski je rekao: “Svaka osoba mora da od detinjstva nauči da provodi vreme sama sa sobom. To ne znači da treba da bude usamljen, već da mu neće biti dosadno u sopstvenom društvu, jer osobe kojima je tako mi se čine da su u opasnosti, sa stanovišta samopoštovanja.”
Sada, pomislićete “Ali užasno je teško biti sam sa sobom, sa svojim mislima”... Nekad jeste, pogotovo kada smo preopterećeni poslom, privatnim obavezama, pritiscima sa raznih strana. Ipak, baš iz tih razloga je potrebno vreme za samoću, da se povežete sa sobom, po mogućstvu u prirodi.
Nije ovo nikakav proklamovani manifest, već jednostavni apel da više ne bežimo od neminovnosti, da prihvatimo sebe i naš unutrašnji svet, da postanemo Jedno sa Univerzumom (ok, zezam se za poslednje).
Da bismo potvrdili ovu našu tezu, pričali smo i sa gorepomenutom Anđelijom, a evo šta je ona rekla o razlici između samoće i usamljenosti:
“Samoća nam se javlja kao stanje kada smo fizički udaljeni od drugih ljudi ili kada drugi ljudi nisu u dovoljnoj meri prisutni u našem životu, dok se usamljenost javlja kao odgovor na to da nemamo adekvatnu osobu sa kojom ćemo da razmenimo nama važna osećanja i razmišljanja.”
Po Anđeliji osamljivanje čoveku, pre svega, donosi mogućnost samoposmatranja, a ono je važno kako bismo mogli da razvijemo metasvest i posledično konstruktivniji unutrašnji dijalog.
“To nam na duže staze omogućava da pronađemo mir i spokoj i konsolidujemo naše emocije i pamćenje”, ističe ona.
A šta je to što čovek treba da radi dok je sam – i ne, ovo ne uključuje bezumno skrolovanje po društvenim mrežama. Po Anđeliji treba da sledimo sve ono što nam intuitivno u tom trenutku prija... “Nema jasnih pravila, to može biti pisanje o unutrašnjim stanjima, čitanje, crtanje, meditacija, posmatranje prirode, itd.”
Pošto ni život nije pesma, nismo želeli da preskočimo ni činjenicu da se pojedinim ljudima javlja i anksioznost tokom osamljivanja. O nošenju sa njom, Anđela navodi:
“Treba znati da je anksioznost redovni pratilac osamljivanja i da se javlja kao reakcija privikavanja na svet bez buke i distrakcija, pa se u skladu sa tim može javiti anksioznost. Takođe se može javiti i zbog toga jer jasnije čujemo nešto što smo možda potisnuli. Ipak, ne treba se uzbuđivati oko same anksioznosti, ona je samo emocija koju treba da pustimo da protekne kroz nas. Dakle: konstatovati je, duboko disati i otpustiti da otplovi.”
I za kraj, Anđela je apostrofirala bitnost osamljivanja: “Na taj način upoznaćete sebe, izvršiti preradu emocija, procesuirati ih i integrisati u svoju ličnu istoriju.”
Zato, osamite se s vremena na vreme, i videćete kako će dugoročno vaš život dobiti dimenziju dubljeg smisla, a vaši odnosi će biti autentičniji.